Skandalozno izveštavanje medija
21. april 2017
Jedino skandalozno u vezi sa Obrazovnim paketima za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom namenjenih vrtićima, osnovnim i srednjim školama, jeste način na koji su mediji izveštavali javnost o ovoj temi, a ozbiljno sumnjam – i stručnjake doveli u zabludu.
Na primer, na početku jednog članka u medijima se može videti sledeći navod: „Više psihologa, lekara i nastavnika od kojih smo tražili mišljenje o priručniku nije želelo da govori dok se detaljno ne upozna sa svim preporukama…“ Veoma me raduje i ohrabruje podatak da su mnoge kolege i drugi stručnjaci odbili da komentarišu materijal koji nisu detaljno proučili. Zanimljivo je i da sam tek samoinicijativnom pretragom otkrila da su svi ovi priručnici i materijali slobodno dostupni na internetu, na više izvora, a da ni jedan novinski članak ovo nije pomenuo. Ono što jesu ponudili, jesu isečci delova teksta i uputstava potpuno izvučeni iz konteksta i senzacionalistički predstavljeni na pogrešan način.
Prvo, u prethodno pomenutom članku, potpuno su izmešano navođeni primeri i slike iz priručnika za decu različitih uzrasta, iako je u samim materijalima i uputstvima koja ih prate vrlo jasno i nedvosmisleno naglašena razlika u sadržaju i materijalima prilagođenim za određene uzraste kao i razlika u materijalu koji se daje učenicima i onome koji je namenjen isključivo nastavnicima! Jasno je da sadržaj za adolescente nije primeren za decu od sedam godina, a sadržaj za osnovce od sedam predškolcima od tri. Ali to i nije problem u samim materijalima, već u načinu na koji su novinari odlučili da predstave materiju javnosti.
U vezi sa prethodnim jeste i dilema da li su možda i stručnjaci koji su pristali da komentarišu materijal dobili na uvid samo delove izvučene iz kontesta. Tako, na primer, postoji sledeća slika sa tekstom:
Ovo je primer iz materijala za adolescente. Primer je sjajna ilustracija za diskusiju o slobodama, granicama i očekivanjima vrlo primerenu ovom uzrastu. Primer opisuje situaciju seksualnog odnosa koji u jednom trenutku prelazi u prisilu („Rekla mu je da stane, da to ne radi, da nije spremna, da ne želi (…) Boža se nije obazirao na nju (…) znao je da su u vezi i da ima pravo na seks.“)
Na koji način, onda shvatiti ono što je navedeno kao izjava prof. Trebješanina koja glasi:
„Objašnjenje koje su u priručniku navodi o seksualnom odnosu je dato toliko naturalistički, da sam pomislio da je u pitanju scenario za neki porno film, koji nije ni za jedan uzrast, a ne za đake. Toliko ima divnih opisa iz književnosti, gde je isto to rečeno na jedan umetnički način. Ovako se nešto što bi trebalo da bude najuzvišenije, svodi na najniži nivo“.
Zaista želim da verujem da kolega nije mislio da je ovo opis uobičajenog seksualnog odnosa, niti da prisilan seks treba romantiziranije prikazati, pa mogu da pretpostavim da se njegova izjava odnosila na neki potpuno drugi deo teksta. Moguće je i da je doveden u zabludu prikazivanjem delova teksta bez konteksta (na isti način na koji je to prezentovano čitaocima). U oba slučaja, novinar/medij je odgovoran za ozbiljno dovođenje čitaoca u zabludu o primerenosti sadržaja Obrazovnog paketa. Dalje ...
Drugi način na koji se može shvatiti izjava prof. Trebješanina, iako nije eksplicitno navedena, jeste da je loša ideja da se o seksualnosti govori samo u kontekstu seksualnog nasilja. Ova kritika bi bila na mestu kada bi se odnosila na program npr. predmeta seksualno obrazovanje (zabuna koju mediji nastavljaju da pojačavaju što se vidi i u današnjem članku koji navodi da se radi o „obrazovnim paketima o seksualnoj edukaciji“, link). Međutim, predloženi Paket se odnosi upravo na priču o različitim oblicima nasilja (fizičkom, emocionalnom, seksualnom itd.) koji će se integrisati kroz različite predmete. Teško da se autorima može zameriti što se u tako zadatom okviru i obimu ne bave svim povezanim temama koje jesu važne i koje bi svakako trebalo uključiti u obrazovne programe kao što su: seksualnost, roditeljstvo, briga o starima itd. Ovaj paket je osmišljen da odgovori na potrebu obrazovanja o nasilju i u tom svetlu ga treba posmatrati.
Da se vratimo na „Priču o Tini i Boži“. Volela bih da verujem da će se svi složiti da opisana scena nedvosmisleno prikazuje čin seksualnog nasilja koje nije prihvatljivo. Smatram da je dobro, štaviše nužno, da svaki adolescent/kinja dobije tu informaciju.
Da li materijali vode kreiranju distance između roditelja i dece?
U različitim člancima se mogla videti ideja da se ovim materijalima u porodici zabranjuje spontano iskazivanje ljubavi i umesto toga uvode rigidna pravila koja je podrivaju i prave distancu među članovima porodice. Smatram da davanje dozvole detetu da štiti svoj telesni integritet ne oduzima roditelju autoritet niti spontanost u ispoljavanju emocija. Štaviše, nakon što sam pročitala Priručnik za decu predškolskog uzrasta, ustanovila sam, suprotno onome što su mediji izvestili, materijal kroz sadržaj i uputstva za voditelje sve vreme upućuje decu na to da razgovaraju i obrate se odrasloj osobi od poverenja (ili eksplicitno roditelju) u slučaju nasilja. „Odrasla osoba od poverenja“ je sjajna formulacija jer će za decu koja odrastaju u funkcionalnim porodicama to uvek biti roditelji. Ali ostavlja i prostor onoj deci koja, možda trpe ozbiljno nasilje baš od roditelja, da se obrate drugoj osobi od poverenja. Dalje ...
Uz to, voditelji programa imaju jasno uputstvo na koji način da uključe roditelje, obaveste ih o onome što je rađeno sa decom, upute ih na sve materijale i filmove kako bi i sami mogli da nastave razgovore sa decom. U Priručniku, porodica je predstavljena kao izvor zaštite i poverenja, što najčešće i jeste.
Da li priručnici koriste neprimeren sadržaj/jezik?
Smatram da je u Priručniku za predškolski uzrast na sjajan način pristupljeno ovoj vrlo osetljivoj temi o čemu autorke sve vreme imaju svest. Kako deci objasniti razliku između dobrih i loših dodira (suprotno onome što je navedeno da je izjavio prof. Antonić o korišćenju reči „dodir“ u isključivo seksualnom smislu), načinu da se na prilagođen način govori o potencijalnom nasilju (kroz uvođenje priče o „privatnim delovima tela“), razlikovanju dobrih i loših tajni itd. Ovaj materijal, suprotno onome kako su ga mediji predstavili, zapravo predstavlja sjajne smernice za svakog roditelja o tome kako može pristupiti razgovoru sa decom o ovoj temi.
Da li priručnici „promovišu homoseksualnost“?
U materijalu za predškolski uzrast se ne pominje seksualna orijentacija. Seksualna orijentacija i informacije o sigurnom seksu se pominju u materijalima za starije uzraste. Ovaj materijal nisam proučila tako detaljno, ali iz primera navedenih u člancima iz novina sam mogla da vidim da se npr. kaže „Poljubila sam se sa drugaricom nekoliko puta…da li sam lezbijka? (…) Seksualni identitet svakog od nas je složeniji od poljupca (…) Ne žuri, ne mora sve brzo da ima ime“. Dakle, suprotno onome što se moglo pročitati, materijal zapravo upućuje na slobodu i ne-nužnost u vezi sa imenovanjem i odlučivanjem o svojoj seksualnoj orijentaciji, uvažavajući stav da seksualnost može biti nestabilna i fluidna u ovom periodu.
Informisanje o seksualnoj orijentaciji je izrazito važna u periodu adolescencije. Dalje ...
U ovom uzrastu mnoga deca, koja sama osećaju ili ih drugi doživljavaju kao drugačije od heteroseksualne, trpe izrazito ozbiljno vršnjačko nasilje (koje često ostaje nevidljivo), žive sa ogromnom količinom straha i unutrašnje tegobe koja potiče od internalizovane društvene homofobije. Do pre par godina su u srednjoškolskim udžbenicima o ovoj temi mogli da vide zastarele i netačne sadržaje koji su samo produbljivali strah i stid. Osim toga, izbegavanje da se o ovoj temi govori vodi i tome da izostaje informacija na koji način da se npr. zaštite u slučaju seksualnih odnosa (jer se opšta uputstva obično odnose samo na heteroseksualni seks). Stoga, dajući informacije o LGBT identitetima, materijali za decu starijeg uzrasta uvode ovu temu kao nešto o čemu je ok pričati i misliti i daju informacije o praksama sigurnog seksa i načinima da se zaštiti svoje zdravlje bez obzira na seksualnu orijentaciju osobe.
Seksualna orijentacija drugačija od heteroseksualne nije nešto čime možemo „inficirati“ decu, kako to sjajno objašnjava M. Stanković u svom tekstu.
Uostalom, o tome se danas govori mnogo više i deca su svakako izložena ideji o postojanju takvih identiteta. Ali uskraćivanje ovih informacija, pod izgovorom zaštite dece, bilo bi izrazito problematična praksa jer bismo mnogima uskratili informacije o mogućnostima da zaštite svoje zdravlje i sebe.
Da li deca treba da uče o seksualnom nasilju?
Opšti utisak je da se svi stručnjaci slažu o tome da bi o temi seksualnog nasilja trebalo govoriti sa decom i mladima – na način prilagođen njihovom uzrastu i potrebama.
Jedan deo dece je, na žalost, izložen ozbiljnom zlostavljanju – fizičkom, seksualnom, emocionalnom. Većini ljudi je seksualno zlostavljanje dece izrazito uznemirujuća tema. S obzirom da u najvećem broju slučajeva roditelji vole svoju decu, može im biti neizdrživo teško da uopšte i pomisle da bi se to moglo dogoditi i njihovom detetu. Dalje ...
Teško je prihvatiti ideju da se to dešava mnogo češće nego što bismo voleli da mislimo, da izvršioci mogu da budu članovi naše porodice, ljudi koji su nam poznati i dragi. Ukoliko učimo dete da uvek poštuje autoritete, da nema pravo da brani svoj telesni integritet od strane poznatih ljudi i ostavimo ga bez informacija šta je neprihvatljivo ponašanje, gubimo priliku da ga zaštitimo.
Deca najčešće ne mogu da se zaštite sama i potrebna im je pomoć i podrška odraslih. Na žalost, pošto ne uče takve stvari, deca koja su žrtve ozbiljnog zlostavljanja u detinjstvu, tada najčešće nemaju veštine da prepoznaju šta im se događa. Čak i ako/kada pokušaju da kažu, događa se da im odrasli ne veruju. Jer im je nezamislivo. Deca osećaju stid, osećaju krivicu jer misle da su to sama izazvala. Nemaju načina da objasne ni sebi ni drugima šta im se dešava. Najgore je kad se to (a daleko je češće nego što mislimo) događa unutar porodice i izvan stereotipa o „zlim, nepoznatim čikama“.
Zbog svega ovoga smatram da je neophodno da decu još od vrtića učimo da se njihov telesni integritet mora poštovati, da se događaju stvari koje su neprihvatljive (da bi umeli da ih prepoznaju i o tome obaveste druge), da bi tako naučili da veruju sebi, i najvažnije, da je prihvatljivo da postave granice. To počinje od malih stvari („nemoj sada da me ljubiš“) kada uče da je ok da odbiju nešto što im ne prija. Ukoliko to rezultuje poštovanjem njihovog odbijanja, naučiće rano da prepoznaju kada ono izostane. I znaće da odrasla osoba koja to ne poštuje krši neka pravila. I kada se nađu u situaciji kada osete da im je ozbiljno ugrožen telesni integritet, neće sumnjati u sebe i pitati se da li se to zaista dešava i da li je to loše, već će biti spremnija da izveste nekog, kažu i tako dođu do zaštite koja im je potrebna.
Kada sam jednom davno pročitala da decu u vrtićima u nekoj skandinavskoj zemlji uče da prepoznaju seksualno zlostavljanje (njihovim jezikom: „Koji su naši privatni delovi tela?“, „Koje su situacije i kako reagovati ukoliko nas neko ugrožava na ulici?“) zaista ni jednog trenutka nisam pomislila da su Skandinavci loši ili da je njihova zemlja puna zlostavljača. Pomislila sam kako je to fenomenalno društvo koje brine o svojoj deci. To su deca koju će roditelji ili druge odrasle osobe od poverenja moći efikasnije da zaštite.
Seksualno zlostavljanje dece nije specifično ni za jedan region sveta. Na žalost, događa se svuda, bez obzira na region, kulturu, klasu, obrazovanje. Stoga, da, dešava se i u našoj zemlji. Najbolji način da zaštitimo decu jeste da ih naučimo da se loše stvari dešavaju, da mogu da veruju sebi kada osete da im se dešava nešto ozbiljno neprijatno i da mogu da potraže zaštitu odraslih. Da bismo to uspeli, prvo ih moramo naučiti da osete kada im je ugrožen telesni integritet, da je ok da postave granice i da će biti shvaćena ozbiljno kada to nekome kažu.
Svoje dete bih svakako učila da kaže kada mu ne prija da ga neko ljubi čak i ako je taj neko blizak i nema loše namere. Bila bih oduševljena da tu potvrdu dobije i u vrtiću/školi. Zemlju u kojoj to uči bih doživela kao sigurnije i bezbednije mesto za odrastanje.